Опис
Предивна, пантеистички интонирана прича „Пан”, настала је 1894. године.Она у форми ловачког дневника поручника Глана говори о бекству из урбане цивилизације. Снага Хамсунове речи, њена релаксирајућа радост претапа се кроз пантеистички фон легенде у предивне слапове живота нетакнуте природе Севера ‒ хладног, поносног, усамљеничког и само одабранима приступачног у моћи властитог достојанства.
Старе планине биле су влажне и црне од воде која се са њих сливала, капала и жуборила у једнакој тихој мелодији. Те тихе мелодије дубоко у планинама скраћивале су ми по који час док бих седео и посматрао око себе. На ум ми је падало како ти тихи бескрајни звуци жуборе ту у својој усамљености и нико их не чује, нико не мисли на њих, а они и поред тога жуборе ту за себе, читаво време, вечно! И, слушајући то жуборење, више ми није изгледало да је планина потпуно пуста. Снегом оковане, шумовите планине крај мора, њени потоци, бујице, дивљач, небо, звук дивљине и нестваран мир амбијент су који окружује ново боравиште поручника Глана, његов јединствени живот лова, самоће, крстарења, контемплације и понирања у бит природе и властитог бића. Грандиозна фреска природе, људске усамљености и њиховог суптилног преплитања које тежи ка божанској хармонији уздиже се изнад свих пролазних тривијалности које буком заглушују мелодију природе и хармонију суживота. Дух божанског Пана провејава између редова Хамсунових прозних узлета ‒ додир непролазног неприметно вас веже сваком новом реченицом. Ја ловим да не бих убијао, ловим да бих живео. Данас ми је потребна једна мала тетребица, и зато не убијам две, већ сутра убијам другу. Зашто да их убијем више? Живим у шуми, ја сам син шуме. Упркос трагичном завршетку романа, Хамсун не оставља места горчини и резигнацији. Осећај ведрине, превазилажења коначног краја, недодирљиво лебди између пишчевих редова, симболично, у тананим назнакама. Захвалност за ноћ у самоћи, за планине, за опојност мрака и мора, срце ми је опијено! Хвала за мој живот, за дах, за милост што ноћас могу да живим, из срца захваљујем за то! Ослушкуј према истоку и ослушкуј према западу, не ослушкуј! То је вечити Бог! Тај мир који ми жамори у уху, то је крв целе природе која кључа, Бог који прожима земљу и мене.