Опис
Сети се како ти је име! Твој отац је Доненбај
У роману “И дуже од века траје дан“ киргиско-руског писца Чингиза Ајтматова нарочит утисак оставља казахтанска легенда о прављењу манкурта тј. специјалне врсте робова. Некакав номадски народ из давно прошлих времена, отимајући силом земље других народа, примењивао је специјалан начин да ратне заробљенике претвори у потпуно безопасне робове. Врло једноставном, а суровом методом, од човека је прављено бесловесно створење, те господар убудуће није морао стрепети од побуне, за разлику од необрађених робова код којих, због очуване свести о себи, таква могућност увек постоји. Тај примитивни метод прављења безопасних и поузданих робова дословце је следећи:
“Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до корена. За то време, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи заклали би у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најпре би одвојили најчвршћи и најприонљивији део коже око врата. Пошто би ту кожу с врата поделили на парчад, одмах би је, онако врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила – нешто слично као савремена капа за пливање (…) После навлачења шире сваки осуђеник био би стављен у дрвени јарам, да, искушеник, не би могао главом дотаћи земљу. У таквом стању одвожени су што даље од настањених места, како не би до људи допирали њихови очајнички урлици, и остављани су тамо у пољу, везаних руку и ногу, на припеци, без воде и без хране. Мучење је трајало неколико дана (…) Страдали би не од глади, не чак ни од жеђи, већ од неподношљивих, нељудских мука које им је причињавала сирова камиља кожа која се сушила и стезала на глави (…) Последња тешка преживљавања била су праћена потпуним помућивањем разума. Пети дан би дошли по несрећнике и ако би од десет затекли једног живог, сматрано је да је циљ постигнут. Њега би појили водом, ослобађали окова и полако му враћали снагу . То је био роб – манкурт, насилно лишен памћења и стога веома цењен, вредео је колико десет здравих сужњева (…)
Манкурт није више знао ко је, из ког је рода и племена, није знао своје име, није се сећао детињства, оца, мајке – једном речју, манкурт се није осећао као људско биће. Лишен поимања властитог «ЈА», манкурт је са гледишта користи поседовао низ преимућстава. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бекство. За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Сваки роб је потенцијални побуњеник. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су биле туђе побуде за бунт, непокорност. Он није познавао такве страсти (…) Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао. Зато је поверене задатке испуњавао слепо, усрдно, неуморно.“
Легенда се у роману завршава епизодом у којој млади Казахстанац, манкурт, лишен свести о себи и свом идентитету, а руковођен саветом господара, убија своју мајку која га је нашла у степи узалудно покушавајући да га подсети на све што је био, препознајући у њој, не мајку, већ непријатеља сопствене будућности.
